putopis

http://thiscult.blogspot.com/2007/01/getting-on-highway2.html


Ulazimo u belu konzervu. Mene je umor sasvim prošao. Samo mi grlo gori od cappy sokova i cigareta. Silazimo sa ferija. U Aziju, jebote. Jeste Mala, al je ------- Azija. Puštam radio. Neka tužna pesma. Zavija neko. Na sličan način kao kod nas, malkice samo orijentalnije. Haris mi prevodi. Čovek je otišao iz sela u veliki grad, žali za ovcama, za majkom, za kućom. Prioda okolo se promenila. Oseća se drugi kontinent. Ne tripujem, stvarno se oseća. Zelenila više nema. Nekako je rastinje čekinjasto, zemlja ispijenija. Više nije talasasto onako, već ravno. Ali ispred nas plave se planine.

Haris priča kako jedva čeka da dodje u Izmir, kako su mu to najlepše godine života. Priča kako je lako naučiti turski, kako nema izuzetaka, objašnjava mi osnove tvorbe reči, ima samo jedan izuzetak "camii" je džamija, ali je to toliko poznata reč da nema veze što je direktno transkribovana sa arapskog. Usred ničega stvori se nevidjeno moderna benzinska pumpa Shellova. Pričam Harisu kako mi je teško zbog sranja u Srbiji. Kako mi se gadi Sloba, narod, zemlja, sankcije. Pričam mu kako mi se putuje i kako noću sanjam benzinske pumpe. Njihovu narandžastu svetlost. Simbol pokreta. Slobode. Haris ćuti. Pitam ga je li čitao "Nećemo o politici". Haris se ne nasmeje. Penjemo se u planine. Neverovatne serpentine. Okolo četinari. Otvorim prozor i udje onaj miris iglica kad padnu na zemlju. Podseti me na Jadran. Haris kaže da je desno Troja, ali da nemamo vremena da svraćamo. Ja popizdim, ali ćutim. Desno od nas nekakav restoran. Stajemo. Sav u drvetu, bašta je u drvetu, u hladu tih četinara. Nema skoro nikoga. Pred nas izlazi gazda. Sasvim beo Turčin. Haris promrlja "selam aleikum", ovaj se osmehne i kaže "bujrum". Pita me nešto na turskom. Ja kažem do you speak english, on kaže a little, ja kažem espresso and ice cold coke. On odlazi. Mora da ima neki grad u blizini i to veći, a ovo je izletište. Nekako, osećaš da možeš da se srodiš sa ovom zemljom i ovim laganim životom. Ravničarski lagan. Gledam okolo i upijam mirise. Udjem u kafanu. Ima izloženo sve što prave. Sve je isto. Ražnjići, ćevapi, sarme samo malo manje nego kod nas. Gazda mi se osmehne, pita jesam li gladan. Ne, rekoh. Jeo sam prekjuče, to mi je dosta. Izlazim. Haris viče ajd ajd i seda u kola.

Spuštamo se sa planine. Opet sve postaje divlje. Put je sa dve trake, ali ravan. Dosta automobila. Nema loših kao kod nas. Osećaš da im je dobro. Desno od nas ugledamo more. Ege deniz, kaže Haris. Put je paralelan s obalom, na nekih dvadesetak kilometara od mora. Prolazimo kroz sela. Sela su sa ušorenim kućama. Red kuća sa obe strane puta. Nema trotoara već seljaci hodaju prašinom pored magistralnog puta. Ispod sela zemlja se strmo spušta ka moru i vide se novi novcati kompleksi hotela i bungalova. Haris mi kaže da ovo nije postojalo kad je on živeo u Izmiru. Kaže da su se tek pre dve godine dosetili da razvijaju turizam. Počeli prvo da čiste more jer su im kanalizacije iz primorskih sela i gradova vodile na mesta na kojima su sada plaže. Onda su počeli da ulažu nevidjene pare u izgradnju. Oko Izmira ovde i dole na jugu, na Sredozemlju. Prolazimo kroz mnoga sela. Sva si slična. Vidi se minaret iz daljine, a onda se udje u ta dva reda sivih i belih kuća. Zamslim da sam odavde i da se vraćam iz gastarbajtunga negde u Rajni-Majni. Mirišu ta sela. Mirišu, nekako, na zavičaj. Kažem Harisu da je lepa Turska, Haris se osmehne, vidim, drago mu je. Priča o istoriji. O ******u. O usponu i padu carstva. O stvaranju Republike. Cumhuriyeti. Ponosan je. Čoveče, oni ovo osećaju kao svoju zemlju. ----! Šta smo im uradili!

Broj benzinskih pumpi počinje da se uvećava. Sve postaje urbanije, vrelije. Približavamo se Izmiru. Vidi se i na Harisu. Ne prestaje da priča o svom životu tu. Kako je i gde našao stan. Kako je brzo potrošio uštedjevinu, a onda tražio bilo kakav posao. Našao je jedan mnogo dobar. Koji? Instruktor tenisa. Pogleda da vidim da l me zajebava. Ne. Sasvim je ozbiljan. Ti si bio instruktor tenisa? Da. Od kad igraš tenis? Oduvek. Misli da mu ne verujem. Priča mi o teniskom klubu blizu obale. O tome kako ga je Sanja čekala u baru u klubu dok je on davao časove. O tome kako je Sanja bila presrećna ovde i kako mu stalno govori da se vrate u Izmir.

Onda je krenulo spuštanje u Izmir. Krivine, krivine. Haris van sebe od uzbudjenja. Dole pod nama pukne jebote grad. Ogroman. U velikom zalivu u obliku potkovice. Duž celog zaliva grad. Haris mi govori da ćemo prvo da završimo posao. A posao se sastoji u tome da treba da odemo u neku firmu koja prodaje nekakve semenke i štajaznam jer Haris ima platu od stotinak maraka, pa je u Pazaru otvorio prodavnicu zdrave hrane koju vodi Sanja. I mi treba da kupimo robu za tu radnju. Onda idemo kod njegove tetke. Hm. Kako li je ženski rod od "daidža"? Ne pitam ga, samo razmišljam.

Njegov daidža je otišao u Tursku u prvom talasu iseljavanja iz Sandžaka. Otišli su u Ankaru. Tamo se snašao i otvorio fabriku obuće. Imao je mnogo radnika i jako su dobro radili. Onda je pedeset i neke izbio štrajk u toj fabrici i to je bio prvi štrajk u Turskoj, kaže Haris, u udžbenicima istorije se spominje njegov daidža. Kad je daidžin sin stasao, hteo je da vodi posao. Daidža mu je dozvolio. Momak je hteo da razvije mrežu maloprodaje. I puko. Morali su da prodaju fabriku. Sve su prodali u Ankari i preselili se u Izmir. Tu su kupili stan, a daidža je otvorio malu obućarsku radnju. Od toga žive. Priča mi Haris da su stanovi najskuplji na samoj obali. Desetak procenata jeftiniji u drugom redu zgrada od obale. Tu je daidža kupio stan. Ićićemo na večeru kod njega. Ok, kažem. Frka mi je malo. Ali ok.

Ulazak u Izmir. Šest traka. Haotično. Vozi se hm kao u Turskoj. Haris pomahnitao totalno. Zaboravio je put. Zna da treba da se izadje na autoput ka jugu pa onda neko skretanje, ali ne zna kako se dolazi do tog autoputa. Stajemo pored nekog čoveka na bajsu. Haris otvara prozor i ja čujem kako se na turskom kaže "izvinite, molim vas, kako da dodjemo do autoputa za jug?". Well, odlično sam to zapamtio. Otvori se, dakle, prozor, pogleda se u biciklistu i onda se zaurla "Otobana?!". A ovaj počne da maše rukama u odredjenom pravcu. Haris klima glavom. Idemo.

Ulazimo u samo gradsko jezgro. I ja ne mogu da verujem da je ovo Turska. Prelep grad. Sa redovima palmi. Sve uredno. Popločani trotorari na mnogo lepši način nego što je kod nas centar popločan posle petog oktobra. Taksisti u žutim tofašima (turska fabrika automobila), jednako označeni, policija uredna i na svakom koraku, velike, prelepe radnje, neverovatno. Neverovatno! Ovo je Evropa, bre, Harise. On sav ponosan.

Skrećemo u neki turskiji deo grada. Idemo ka toj firmi. Parkiramo se i nastavljamo peške. Bole me noge od dvodnevnog sedenja. Ali sve miriše na mediteran i na orijent. Na djevreke na štapovima. Vri, jebote, sve. Ulazimo u neku kuću sa tim semenkama. Haris se pozdravlja sa gazdom. Gazda sedi za drvenim stolom. Na stolu hemijske, kalenadri, blokčići, iza njega na zidu citat iz kurana uramljen, nešto na arapskom, sa onom zakrivljeno sabljom, pored toga slika Kemala ******a, desno je turska zastava, a ispod slika njegovog oca. U svim firmama u koje smo ušli je sve to okačeno na zidu. Sa sve slikama očeva. Te semenke su u providnim vrećama. Njih dvojica se pogadjaju, a ja gledam u desetogodišnjeg klinca i pitam se da li je to gazdin sin. Sedi na jednoj vreći. Ne gleda me. Ja mu hvatam pogled. On me pogleda i ja se osmehnem. On spusti glavu. Mali, kuštrav, crn. U tri popodne sedi ovde. Dodje mi ga žao. Kažem mu "haj". On uporno ćuti, samo počne da pravi neke crteže nogom po podu. Otac ga pozove i kaže mu nešto. Mali počne da tovari vreće na nekakva kolica. Haris mu govori gde je naš auto. Ja krenem za malim da mu pomognem da to utovari u kola. Haris me uhvati za ruku i kaže ne. Ja ostanem i gleda kroz vrata malog kako ubacuje vreće u gepek. Užasno mi ga je žao. Otac mi pruža ruku. Pita me odakle sam. Where from? Serbia, kažem. On gleda u Harisa. Haris kaže Sirbistan. Jugoslavia. Otac kaže bum bum. Ja ćutim. Your son is so good. Haris mu prevede. On kaže da je mali dobar i vredan. Pozdravimo se. Dam malom nekakve lire. On neće da uzme. Ja vadim čokoladnu bananicu iz renoa. Mali gleda, jede je očima. Uzme je i furne u firmu. Nadam se da me se seća. Stvarno se nadam.

(to be continued...)